Један од најистакнутијих ментора Регионалног центра за таленте, др Вера Лазаревић, дала је интервју „Чачанском гласу“ који вреди прочитати

5 septembra, 2021

БОЖАНСКА НАУКА – МАТЕМАТИКА!

Др Вера Лазаревић је рођена 1955. године у Лучанима. Након што је завршила Гимназију у Чачку дипломирала је на смеру Нумеричка математика са кибернетиком, на Природно-математичком факултету у Београду 1978. године. Професионалну каријеру започела је радећи најпре у  Образовном центару „Драгачевски батаљон” у Лучанима, да би од 1990. године постала професор на Техничком факултету у Чачку. За последипломске студије одабрала је студијски програм Алгебра и математича логика, на Природно-математичком факултету у Новом Саду, где је 1997. године одбранила магистарски рад под називом ̅„Биполумрежно-вредносни расплинути скупови”. Докторску дисертацију под називом „Алгебарске структуре ослабљених мрежа и примене” одбранила је 2001. године на Институту за математику ПМФ-а у Новом Саду. У звање ванредног професора на Техничком факултету у Чачку изабрана је 2006. године. Један је од најистакнутијих ментора Регионалног центра за таленте у Чачку, у којем је била ангажована од 2003. године, поставивши бројним успесима даровитих ученика којима је била ментор дисциплину Математика на пиједестал овог центра.

Питали смо је како проводи пензионерске дане и како сада, као професионално и приватно потпуно испуњен човек, гледа на образовни систем којем је даровала сву своју енергију, свој дар и своје знање.

Математику обично сви ђаци, па и студенти, оцењују као најтежи предмет. Када сте Ви препознали свој математички дар и ко су Вама као ђаку били  ти учитељи који су светионици и вође, што сте многима и сами постали и остали?

Скоро да сам сигурна да се математичар ипак постаје рођењем. У основи овог занимања је математички ген?! У раном детињству, он се може манифествовати на различите начине: као потреба за тачношћу (истином), као жеља да се све разуме (објасни) и слично. Лично, сматрам да сам тај ген наследила од свога оца. Он није завршио велике школе, али се увек интересовао за интригантне загонетке и задатке, које би негде чуо (обично у кафани) и пригодном приликом би их задавао деци одговарајућег узраста. Правио је и бројне моделе од жице или од дрвета, које је требало раставити или саставити, што је посебно побуђивало моје интересовање и жељу да то успешно решим. Сва деца у селу су знала за те његове чаролије. Сигурна сам да ти интригантни задаци распаљују дечју машту, а покушаји деце да одговоре на постављену енигму развијају особине упорности, логичког закључивања, истинитости, истрајности, што све заједно подстиче жељу за знањем.

„По самом Сократу, знати, то значи бити добар, и зато логика, то је истовремено и наука о моралу.” (Благо цара Радована, Јован Дучић).

Многе од тих „загонетки” повезала сам са градивом из редовне наставе и обрадила са ученицима основних школа кроз истраживачке радове у Регионалном центру за таленте у Чачку. Не сећам се ученика кога то није заинтригирало и оставило равнодушним. Деца су ватра коју само треба распламсати.  Kасније, као свршени математичар, „татине задатке” сам срела у књизи Јакова Перељмана, Заниматељнаја математика. Мој математички таленат и рану математичку инвентивност прва је препознала моја наставница математике Добрила Маџаревић у 6. разреду и мој разредни старешина у Основној школи у Лучанима. Можда је то била њена сензибилност, а можда је то и узраст када се такве склоности испољавају? Очекивала је од мене велике резултате на такмичењима из математике, спремала ме за то, али резултати су изостали. Први значајнији резултати дошли су у 8. разреду када сам освојила 1. место на међуопштинском такмичењу из математике. Од тада, као ученик Гимназије у Чачку, редовно сам се такмичила, али без већег успеха. Успех је дошао у 4. разреду када сам поново освојила 1. место на међуопштинском такмичењу из математике и учествовала на Републичком такмичењу математичара у Београду. Први пут била у Београду и видела ПМФ.

Не постиже се успех сваки пут, али рад и учење морају бити у континуитету. То сам  редовно говорила полазницима из математике у Регионалном центру за таленте у Чачку.

Бити универзитетски професор и мајка сигурно није лако и тражи велика одрицања. Кад се из садашњег времена осврнете на то доба, шта памтите и шта је најјача успомена, постоји ли жал због жртве која се плаћа академској каријери?

Kао родитељ, водила сам рачуна да нашу  децу не окрећем према математици. Желела сам да се развијају свестрано и сами пронађу свој пут. Међутим, у породици су неговани принципи: истинитости, рада и истрајности. Оно што се отпочне, морало се и завршити. У школи је било пуно изазова, ваннаставних активности. За неке од њих су се олако пријављивали, па би после краћег времена желели да напусте. Kао породица, инсистирали смо да то не чине, већ да истрају на ономе што су сами изабрали. То је код њих развијало осећај одговорности, па убудуће не би доносили исхитрене одлуке. Школски проблеми били су и проблеми породице. Заједно смо их разматрали и  доносили одлуке о начину њиховог превазилажења. Неговао се принцип редовности у раду и то је давало резултате. А успех рађа успех, па самим тим и жељу за радом уз општу радост.

Најефикаснији утицај на децу је лични пример родитеља. Онда и не треба много приче. У прављењу академске каријере нема никакве жртве. Има само радости и задовољства што се остварују постављени циљеви на путу који сте изабрали, што стичете нова знања, нова пријатељства и што постајете богатији за сва та нова искуства која вам тај академски пут трасира. Срећни сте што откривате део себе за који нисте ни знали да постоји.

Један од озбиљних развојних приоритета у данашњем школству јесте тзв. инклузивни приступ образовању, то јест, пружање образовне и васпитне подршке сваком детету према његовим сопственим могућностима и потребама. Па ипак, даровити ученици данас можда су још мање видљиви него што су то били пре и делује да је пажња наставника више усмерена ка онима који имају потешкоће у учењу, него ка онима који имају изузетне способности. Можда је проблем и у томе што о даровитости судимо на основу оцена, а између даровитости и оцена може, а не мора да буде знак једнакости. Како сте Ви препознавали даровитост, како сте бирали полазнике за Региоанални центар за таленте, будући да је у време када сте Ви били ментор увек највише награда било управо из Ваше дисциплине. Постоји ли кључ успеха који се као педагошка смерница може предати млађим колегама и менторима?

Образовање перманенто има један те исти проблем годинама, који је данас изражен више него икад пре. То је чињеница да га реализују они који воле то да раде, али и они који то раде јер не знају шта би друго радили. Било би идеално када би ови први били у већини. Изазови образовања су бројни, али и начини да се приступи ученику и да се исти подстакне на рад.

„Прави пут наше среће, то је учити човека да подигне поверење у себе, што значи развијање персоналности до њених крајњих мера.” (Благо цара Радована, Ј. Дучић).

У данашње време, уз обиље литературе, уз могућности коришћења интернета, није проблем да се прикупи материјал, одабере методологија и организује ученик за самосталан истраживачки рад. Уз сталан менторски надзор, подршку и помоћ, може се доћи до значајних резултата. Ти резултати отвориће нова питања и трасирати путеве ка новим истраживањима, односно циљевима.

На који свој професионални успех сте најпоноснији?

Чињеница је да сам својим агажманом у Регионалном центру за таленте у Чачку од 2002. године па надаље, омасовила дисциплину за математику. То смо постигли одлуком у Центру да позивамо ученике по школама на масовно тестирање општих способности и касније избором једне дисциплине. Поносна сам на чињеницу да ученици који би једне године изабрали дисциплину математика, њој су се враћали сваке године! Највећи успех на Републичкој смотри талената из математике остварен је 31. маја 2008. године у Београду. На такмичењу је учествовало 14 регионалних центара. Из дисциплине математика остварена су на републичком нивоу 24 пласмана (прво, друго или треће место). Од тога, осам пласмана је било из нашег регионалног центра. Међу тих осам ученика била су и наша два сина (II разред и IV разред Гимназије у Чачку). Од тих 8 ученика, два су сада доктори математике и професори на Математичком факултету у Београду.

Кога препознајете као своје наследнике?

Годинама сам у Регионалном центру у Чачку радила са колегиницом др Маријом Ђукић. Она и данас ту успешно ради и сигурна сам да са њом Центар има будућност.

Пратите ли промене у образовању, какво Вам је мишљење о образовном систему данас, када више нисте његов део, већ посматрач за стране?

Јасно ми је одувек да се, као и друштво, и образовање стално трансформише. Kроз свој радни век преко 42 године, била сам сведок бројних реформи и у средњошколском и у високом образовању. Међутим, суштина је увек иста: Посвећеност образовању наставног кадра који ту наставу реализује, може да отклони мањкавости сваке реформе образовања. У складу са тим, и мањкавост тренутно актуелног електронског образовања може се ублажити посвећеношћу његових реализатора. Бојим се да електронска настава није прошлост и зато треба радити на њеном усавршавању како се не би претворила у пуку формалност. У вези са тим, треба поставити јасне норме и пратити реализацију.

Како бисте у једној реченици објаснили шта је математика или шта је математика за Вас, а због чега је све важно да је  млади учи с радошћу, без обзира на то чиме ће се у животу бавити?

Математика је ред, математика је закон, математика је логика, математика је савршенство, математика је природа. У прилог томе, најлепша математичка формула (Ојлеров идентитет):

– Број е ≈ 2,718281… трасцендентан број са бесконачно много децимала, познат под називом природан број;

– Број π≈3,14159… Архимедова константа или Лудолфов број;

– Број i (i на 2= -1) – имагинарна јединица;

– Број 1 – први природан број, природна јединица;

-Број 0 – цео број који раздваја позитивне и негативне реалне бројеве.

И све то у једној једначини, у савршеној равнотежи!!!

Зато је, за мене, математика БОЖАНСKА НАУKА!